ЗАШТО СМО ПОСЛЕДЊЕ БУДАЛЕ: УБИЋЕ НАС ЈУГОСЛОВЕНШТИНА!

Поделите:

Максимирска сцена неодољиво је подсећала на симпатичан дијалог из Сунђер Боба, када један од наратора пита “Јесте ли спремни децо”, а симпатични цртани јунаци одговарају “Јесмо, капетане”.

Само што у свему томе није било ничег симпатично – усташка руља са одушевљењем је одговорила на салутирање капитена хрватске националне селекције, Џоа Шимунића. Док смо се ми саблажњавали над овим нацистичким иступом у 21. веку, у срцу Европе, јер ето, као нисмо знали да то постоји, мој пријатељ из Новог Сада, веома је ефектно закључио: “Па, Џо Шимунић је одрастао у усташкој емиграцији и о томе је маштао цео живот. То је за њега врхунац националног поноса и разумљиво је. Није питање зашто они имају Џоа, него зашто га ми немамо?”. Управо ми је та мисао прошла кроз главу када су Џака и Шаћири поносно заљулали орлове пред милијунским аудиоторијумом и тек тада сам схватио њену пуну тежину.

Свега дан пре великоалбанске провокације, а у моменту када је већ знао да ће спорни играчи носити и грб “Косова” на копачкама, наш селектор Младен Крстајић даје помирљиве изјаве и објашњава како смо, ваљда, сви ми Југословени, узимајући у обзир своје породично стабло као објашњење. Да би показао колики је Југословен, Крстајић је на инстаграму срцуленцетом овенчао слику Ракитића и Томпсона. Рукомет није толико праћен колико фудбал, али и пар месеци раније је Јовица Цветковић, селектор рукометаша, који је на тренинге долазио пијан и одвео нас у пропаст, идентичну фудбалској, хвалио Југославију као дивну творевину.

Невероватну буку подигла је изјава Новака Ђоковића да ће навијати за Хрвате, премда не видим кога је и како то изненадило: пре десетак година, на једном Аустралијен Опену, званични спикер је рекао да је он хрватски тенисер, да би он на то одговорио осмехом и реченицом: “То је и онако све исто”.

Док је Колинди сада срце могло стати од узбуђења и среће, легенда каже да су макар двојици хрватских поглавника главе дошли Срби: Павелића је упуцао Благоје Јововић, а Туђмана је сахранио потез Бате Мирковића на већ споменутог Максимиру у квалификацијама за Еуро 2000 године. Тада је Бата прво “узео трофеј” Јарнију, скративши га за мушкост, а онда отпоздравио 30 хиљада Томпсонових следбеника са високо дигнута три прста. Мало је познато да је пре тога, у пратњи припадника ХДЗ-а и Туђманове полиције, тражио на мењачници да му дају нешто тих њихових ласица, кад већ динара немају. Било је то, истина, у време када су Џејми Шеј и Весли Кларк пили бромазепане због пркосне Србије, када је пуна Маракана звиждала на “Хеј, Словени”, уместо да се пуне хале са Дином Мерлином и да се хиподромом уз сузе ори “Пљуни и запевај, моја Југославијо”.

Било је то у време, бојим се рећи, док је било Срба. Остали само Југословени. И испрани умови.

Нисам џабе на почетку споменуо “Сунђер Боба”. У братство и јединство данас могу да верују само Сунђер Боб, Патрик и – Срби.

Нису дакле проблем ни Шимунић, ни Шаћири, ни Џака, ни Ракитић. Проблем је што ми немамо своје. И нећемо да их имамо. Неће нас убити душмани: убиће нас југословенштина. Самоубиство са предумишљајем. Страним, али то је већ друга, па и дуга прича.

Томо Ловрековић

Извор: govorisrbija.rs

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here