Достиник – Српска престоница Властимировића, пре Немањића и Раса

Поделите:

Налазиште Градина у Врсеницама; фото: Археолошки институт

Достиник (Дестиника, Даштаник; грч. Ντοστινίκ, Δεστινίκον; лат. Dostinica) је била најстарија позната престоница Србије (?-друга половина X века) и седиште српске државе Властимировића, династије која је владала Србима од седмог до друге половине десетог века. Његов положај, као и остаци, до скора нису утврђени, али се сматрало да се налазио на простору између данашњег Пријепоља и Сјенице, односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу. Истраживања окончана 2001. године упућују на то да је налазиште у селу Врсенице код Сјенице управо средљовековна српска престоница Достиник .

Достиник се помиње на првом месту међу насељеним градовима у крштеној односно балканској Србији, у спису „О управљању Царством” византијског цара Константина Порфирогенита (913-959), насталог средином X века. Порфирогенит у 32. поглављу наводи да су „у покрштеној Србији“ насељени градови: Дестиникон, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес и у области Босне Котор и Десник.

Грб Власстимировића

Једну од ових тврђава Порфирогенит помиње и када описује збивања у току последње деценије 9. века, говорећи како је Клонимир, отац Часлављев, долазећи из Бугарске са војском ушао у Дестиникон, односно Достинику, „један од српских градова, са циљем да преотме власт. Међутим, и поред тог почетног успеха, он није успео да завлада државом.“ Очигледно је Достиника била тврђава посебног значаја. Ту се изгледа стицала, али и губила власт над оновременом Србијом.

Његов положај, као и остаци, до скора нису утврђени, али се сматрало да се налазио на простору између данашњег Пријепоља и Сјенице, односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу.

Династија Властимировића

Многи историчари, археолози и научници претпостављали су могућу локацију Достиника

– На доњој Дрини, код села Дисит и Десна (Шафарик)

– Дежева (Новаковић, Грот)

– у атару села Врсјенице, у околини Сјенице (Јиричек, Шишић)

– Село Дрсник код Пећи, локалитет Јеринина кула (Скок)

– Ждрело у Руговској клисури код Пећи или Градиште Геђе на Белом Дриму, између Ђаковицеи Призрена (Новаковић)

Први трагови Достиника пронађени су осамдестих у време док је истраживање старог Раса било значајан државни пројекат. „Било је очигледно да је реч о српском утврђеном граду, који је живео бар двеста година пре Немањића, а затим је уништен и напуштен у 10. веку, у време бугарске експанзије.

Кнез Властимир, први владар династије Властимировића

Налазиште српске престонице смештено је код села Врсенице, десетак километара од Сјенице. Налази се на северној падини узвишења Клик, брега на 1.330 метара надморске висине које се као пружа у Сјеничко поље. Врх опасују остаци три дебела камена бедема која су бранила двор српских кнежева.

Утврђење доминира над целим сјеничким пољем и има визуелну комуникацију са планинама које га окружују: Голијом, Јавором, Златаром, Јадовником и Гиљевом. Приступачно је само са јужне стране, на којој је седло преко ког се одвијала комуникација са извором питке воде и узвишењем Клик.“ – наводи археолог Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас.

У село Врсеницу, у чијем је атару Достиника, иде се преко моста над реком Вапом на месту са средњовековним именом Мач-брод, што значи отприлике „Прелаз мачева“. Стари пут даље води кроз српско село Градац. Градчани себе зову и Галичани, јер постоји предање да је овде било утврђење великог жупана Уроша Другог, на кога је војску лично водио византијски цар Манојло Комнин. Друго предање каже да је Градац био летњиковац Немањића и база за обуку њихове чувене коњице, јер је пространо Сјеничко поље богато добром травом и водом.

„Ово је део пута Вија металика, којим су метали из источног дела провинције Далмације, из копова Копаоника и Рогозне, транспортовани долином Ибра, а затим кроз Сјеничко поље. Ради одбране античке саобраћајнице Римљани су подигли почетком 4. века прво мало утврђење око кога се касније развила велика српска Достиника.“

Откривен је бројан археолошки материјал: керамички судови различитог облика, величине, начина израде и украшавања, метални предмети – ножеви, алатке, звона, камени жрвњеви, брусеви итд.

Централни сектор старијег касноантичког хоризонта; фото: Археолошки институт

Археологија је потврдила историјске изворе који говоре о збивањима у Србији током 9. и 10. века, у време када Бугарска осваја велике делове Балкана. Рас је тада, каже цар Константин Порфирогенит, на граници између Бугарске и Србије, па је логична претпоставка да се Србија тада налазила западно од Раса. Њена граница је тада вероватно ишла долином горњег тока Ибра, источним ободом Сјеничко-пештерске висоравни и обронцима Голије – објашњава научница.

У Србији су се, према белешкама ромејског цара, крајем 9. века водиле династичке борбе између наследника кнезова Мутимира, Стројимира и Гојника. Истовремено стреловит успон доживљава Бугарска, која жели да се освети Србима за тешке поразе у претходним вековима. Кнезови „Срблије“, како је назива ромејски цар, не обраћају пажњу и ратују међусобно, иако се налазе у маказама између Бугарског и Источног римског царства.

Клонимир, син кнеза Стројимира, склонио се био у Бугарску где га је цар Борис оженио Бугарком. У жељи да преотме власт од Петра, Гојниковог сина, Клонимир је са војском ушао у главни град Достинику, где га је Петар убио. Како је Рас већ био у бугарским рукама, а Клонимир долази из Бугарске и улази у Достинику да преотме власт, очигледно је да се Достиника у непосредној близини Раса и тадашње српско-бугарске границе.

Закључци археолошких истраживања: „Врсенице, касноантичко и српско раносредњовековно утврђење“ *

Систематска археолошка истраживања вршена су 1995. и 1996. године, а потом су настављена 2000. и окончана наредне 2001. године. У току те четири кампање већи део програма истраживања је и остварен, али услед недостатка средстава, ископавања на свим планираним површинама нису се могла реализовати.

Градина у Врсеницама представља једно од ретких налазишта са примером коришћења брањеног простора касноантичког утврђења као фортификације и у раном средњем веку. Посматрани у целини, културни слојеви и остаци фортификација, као и других здања, одсликавају више етапа живота утврђења. То се посебно уочава на остацима фортификација и зиданих објеката, где се јасно уочавају посебне грађевинске фазе.

Према сазнањима до којих се дошло током археолошких истраживања, као и након обраде откривених налаза, како остатака архитектуре тако и покретног материјала, било је могуће издвојити три основна стратиграфска и хронолошка хоризонта, и то:

I – антички (прва половина 4. века), затим

II – касноантички, код кога се јасно издвајају две етапе, од којих прва одговара животу старијег касноантичког утврђења (после око 460. године до у 5. век), а друга животу у млађем палеовизантијском утврђењу (6. век) и

III – раносредњовековни (9–10. век). На оваквој стратиграфској и хронолошкој подели биће засновано наше даље излагање.

Римска војна постаја

Трагови првог насељавања Градине, који би претходили изградњи најстаријег зиданог објекта, на истраживаним површинама нигде поуздано нису издвојени. Сматрамо, стога, да нећемо погрешити ако закључимо да је коришћење ове заравни на врху стрмог стеновитог брега највероватније започето подизањем зидане грађевине чији су остаци откривени у Централном сектору,

Римска војна постаја – хипотетичка реституцуја некадашњег изгледа; фото: Археолошки институт

Реч је о здању трапезасте, готово правоугаоне основе, спољних димензија 12,5 × 11,30 м, односно 10,50 м, које је својом дужом страном било оријентисано по оси исток–запад. Положај ове грађевине био је прилагођен затеченом стеновитом тлу које се у виду две каскаде спушта од запада ка истоку.

За поуздано одређивање времена настанка поменуте грађевине, коју смо препознали као остатке римске војне постаје немамо на располагању довољно елемената. Као сигуран terminus ante quem било би време подизања бедема старијег касноантичког утврђења у другој половини 4. века.

Касноантичко утврђење

Културни слојеви са остацима грађевина, формирани у оквиру бедема касноантичког утврђења, представљају сложену стратиграфску целину која је настајала током више од два столећа, што је било у непосредној вези са грађењем и обновом фортификација.

О  времену  грађења  старијег  касноантичког  утврђења доста поуздане елементе за закључивање пружају археолошки налази из насипа пећи за креч, датоване фолисом кованим између 364. и 378. године.

Бедемима новог утврђења био је обухваћен брањени простор од око 5.000 м², односно стеновити средишњи гребен са заравни у благом паду према западу и, условно речено, равним амфитеатралним простором под његовим источним литицама. На најистакнутијем положају, нешто јужније од самог врха стеновитог гребена, подигнута је главна кула утврђења, окренута ка релативно приступачном седлу према суседном вису који доминира положајем Градине. Била је правилне, готово квадратне основе

Зараван на врху била је опасана бедемима са три стране, осим са северне, где су окомите литице стена пружале природну заштиту. Према јужној страни и седлу ка суседном доминантном вису,  на  једном  стеновитом  гребену  била  је  постављена Главна, односно једина кула утврђења.

После рушења крајем друге деценије 6. века утврђење на Градини је, по свему судећи, веома брзо обновљено, можда већ током треће или четврте деценије истог века.

У обновљеном утврђењу, најзначајније каменом зидано здање била је нова црква, подигнута на остацима старије грађевине римске војне постаје која је, како смо претпоставили, пострадала у земљотресу. У затечену рушевину, уз коришћење већине њених преосталих зидова, уграђено је ново сакрално здање. Доминантан положај цркве на северном стеновитом гребену, који је у паду према истоку, као и облик њене основе условили су затечени остаци. О судбини цркве у Врсеницама током 6. века резултати археолошких истраживања не пружају довољно података. По свему судећи, она је била у употреби све до краја 6. или почетка 7. века, односно до времена када је утврђење пострадало или напуштено.

Раносредњовековно српско утврђење

У раздобљу којим је био обележен коначни слом античке цивилизације у централним областима Балкана запустело је и утврђење на Градини у Врсеницама. Када се то тачно десило, да ли крајем 6. или у првим деценијама 7. века, тешко је закључити само на основу археолошких налаза. Простор међу бедемима Градине у Врсеницама остао је пуст и ненасељен више од два столећа. Обнова која је након тога уследила посведочена је сасвим јасним археолошким сведочанствима.

Јужни бедем српског утврђења – хипотетичка реституцуја некадашњег изгледа; фото: Археолошки институт

Будући да смо, уз извесне резерве, закључили да је палеовизантијско утврђење у једном тренутку напуштено, али не и насилно разорено, можемо претпоставити да су, у време поновног насељавања, на врху брега у Врсеницама затечене релативно добро очуване раније обновљене и дограђене фортификације палеовизантијског кастела. Код осмишљавања система одбране новог раносредњовековног утврђења, уз новоподигнуту бедемску трасу, од несумњивог значаја су били и делови затечених старијих фортификација.

Према резултатима до којих се дошло у току систематских археолошких истраживања може се закључити да је Главна кула – најзначајније старије одбрамбено здање – у овом раздобљу обновљена и укључена у систем одбране.

Отворено је питање како је та обнова изведена и коликог обима је била. Можемо претпоставити да су очувани делови зидова само консолидовани и да је над њима формирана дрвена одбрамбена галерија. Слично је вероватно било и са Главном кулом, над којом се могла налазити дрвена конструкција у виду чардака. Изградњом новог јужног бедема брањени простор утврђења увећан је на готово 0,85 ха – досезао је све до руба стрмијег дела источне падине.

Последњи Властимировић, цар Часлав бачен у Саву од Угара око 950. године. Фото: staresrpskeslike.com

На основу археолошких налаза тај процес се са доста сигурности може датовати оквирно у 9. век, без поузданих елемената за ближе временско одређење. О трајању живота  у  оквиру  брањеног  простора  раносредњовековног утврђења сазнања до којих се дошло пружају могућност за изношење  само  неких,  у  мањој  или  већој  мери  недовољно утемељених,  претпоставки,  али  не  и  поузданих  закључака.

Раносредњовековни хоризонт на свим истраженим површинама, осим у случају куће 4, у стратиграфском смислу манифестује се као једнослојан. То би указивало на релативно кратко коришћење утврђења у раздобљу од само неколико деценија, а свакако не дуже од једног столећа. Ова претпоставка би се могла поткрепити чињеницом да међу археолошким налазима који се доста поуздано могу оквирно датовати у 9. и делом у 10. век нема млађег материјала. То би указивало на могућност да је раносредњовековно утврђење пострадало и напуштено можда већ у првим деценијама 10. века.

* Марко Поповић, Весна Бикић: Врсенице, касноантичко и српско раносредњовековно утврђење, Археолошки институт Београд, 2009.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Новости, Википедија, Марко Поповић, Весна Бикић: Врсенице, касноантичко и српско раносредњовековно утврђење, Археолошки институт Београд, 2009., Расен

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here