Горан Комар: НОВЉАНИ И ДАЛМАТИНЦИ У РУСИЈИ ТОКОМ 18. ВИЈЕКА

Поделите:

 

Везе Херцег Новог и Русије, према историјским документима, започете су почетком 18. вијека, након млетачко-савезничког заузимања овог града (септембра 1687) и изгона Турака. Може се рећи да су личности и породице које су се са овог новског прага отискивале у свијет управо покренуле политичко-државне везе данашње Црне Горе и Русије, а оне су се остваривале кроз двије велике области живота наших народа. Трговачку дјелатност и дјеловање и потребе Српске православне цркве. Херцегновски трговци већег формата даривали су опоручно стара средишта хришћанства на читавој источномедитеранској обали и њихова темељна пословна орјентација управљана је ка трговачким средиштима Истока: Цариград, Одеса, Петроград. Друга историјска путања одливања бокешких и новских Срба ка Русији водила је преко Угарске. Током архивских истраживања која сам спровео у приморским архивима Дубровника и Боке, успио сам у регистровању укупно 54 управне гарнитуре Топаљске општине (1718-1797/1799) међу којима је само неколико потеклих са подручја ван источне Херцеговине.

У хоризонт политичке историје двају народа први је упловио Србин из Херцеговине Сава Владиславић, илирски (српски) гроф, дипломата у служби Петра Великог. То је личност заслужна и за вањско политички курс црногорског владара митрополита Данила Петровића који ће и поред друге, супростављене, промлетачке струје, уздржати путању наслањања Црне Горе на Русију. Припадници ових породица, сви одреда, потекли су са подручја Херцеговине. Може се слободно рећи да су они били покретачи првих званичних дипломатских додира Црне Горе са царском Русијом који су прескромно обиљежени 2011. године (1711 – 2011).

У почетку 18. вијека у Русији Петар I успијева у своме настојању да оштрим унутрашњим захватима економски и политички стабилизује своју непрегледну земљу. Врло брзо, он ће начинити и искораке према вани. Почеће се занимати за Балкан. У овоме искорачивању, указаће се на политичком позорју свег словенства Србин, Сава Владиславић, као утицајни савјетник и дипломата у служби руске земље. Још код карловачких преговора 1699., руска страна ће се заложити за права и вјерске слободе православних на Балкану и отворено наговјестити жељу за успоставу протектората. У 1711., Османска Империја ће објавити рат Русији. Шведски краљ Карло XII пређе у Турску не би ли наговорио Османску државу да крене против Русије и у томе успије. Тада ће, видјећемо, пуковник Милорадовић, такође Херцеговац, упутити једно писмо приморском владици Саватију. Оно је датовано 3. јуна 1711. године и у њему он обећава владици и његовоме секретару, егзарху Хаџи Стефану, куће и дућане Мустафе Ћатовића у Требињу и све куће и остало имање тога Ћатовића у селу Придворцима и на другим странама. Након упокојања владичина, да остане егзарху Стефану, а послије њега да та имања буду ”под монастир Успенски нарицајеми Требиње за част оцу архимандриту.” Милорадовић је у Херцег Новом посјетио и приморског митрополита Саватија Љубибратића.

Веома крупан значај за Боку носио је херцеговачки устанак 1711. Читаву годину прије него ће доћи до објаве рата, руски посланик у Цариграду Петар Толстој, и Дворски савјетник за питања православног Истока, гроф Сава Владиславић, прибављали су обавјештења о намјерама турске владе, као и о утицају Карла XII код Ахмета III. Русија је претходно разаслала своје агенте по Турској и Криму. Попут кнезова Влашке и Молдавије, који се узнесоше надом у ослобођење од Турака (на почетку 18. вијека упућен велики дар манастиру Тврдош о чему се оригинална повеља чува у манастиру Савина), и наши народни главари се радоваху наговјештеном сукобу Русије и Турске који је могао изгледати као час разријешења српскога питања. У сасвим основаним пројекцијама развоја догађаја, Херцеговац Сава Владиславић, који бијаше главним покретачем устанка, очекивао је истицање српског питања на мировној конференцији. Сава је начинио ратни план Русије.

Петар Велики је почетком марта 1711. кренуо пут Галиције и у томе часу дошло је до покретања наших полеђинских предјела. Румунски хроничари писали су врло озбиљно о првим бљесковима панславизма. Грци су вјеровали да ће у Цариград вратити свога василеуса, а сво свештенство се надало повратку сјајног Бизанта. Словенски народи, поглавито Срби, видјели су у рускоме владару и свеправославном сабирању, прилику да на словенски олтар принесу своје области. Сава Владиславић лично је упутио пуковника Михаила Милорадовића у његовоме посланству у Црној Гори и Херцеговини. Писао је Сава Милорадовићу овако: Ако се добросрдачно потрудиш и такво славно дјело као што је устанак словенских народа против Турака доброме крају приведеш, и многобројни народ против Турака дигнеш, онда ћеш ускоро постати генерал, и превелику ћеш милост постићи.

И у метежу новог млетачко-турског рата српски главари и кнезови писали су руском самодршцу 3. јула 1717. године.

У Русији прве половине 18. вијека, рођаци Саве Владиславића, Матеј Павлов, као и његов сродник Мојсеј Јованов Владиславић припадали су економски најснажнијој српској емиграцији у Русији. Тај руски, бокешко-херцеговачки контингент је једна од најзанимљивијих и високих тачака и домета новске и уопште херцеговачке историје 18. вијека. Сасвим је могуће да је овај круг формиран око грофа Саве и пуковника Милорадовића. И Матеј и Мојсеј боравили су повремено у Новоме и путем посредника куповали одређене земљишне посједе у овоме граду. Средином вијека, куповали су куће и дућане на Топлој, административном средишту Топаљске комунитади, али и баштине у Кутима, Ратишевини и Подима. У Русији је средином вијека умро конте Јован Владиславић, а за скрбника његове оставштине одређен је Јован Лучић из Дубровника.

О снажнијој дипломатској дјелатности српских епископа, провођеној путем новских калуђера, дознаје се и из писма цетињског владике Данила Петровића од 10. марта 1723. године којим обавјештава грофа Головкина да је по архимандриту Леонтију Аврамовићу (Рајовићу) из требињског манастира (Савина у Херцег Новом) добио владарску грамату од априла 1722., те како је архимандрит са граматом донио и хиљаду червонаца за обнову требињског манастира (Тврдоша), црковне књиге и разне утари. По други пут захваљује владика за помоћ требињском манастиру и пише да је пуковник Михаило Милорадовић свједок његова страдања.

Благодарећи труду покојног др Растислава Петровића знамо и о намјери српског епископа Стефана Љубибратића да отпутује у Русију. Наиме, владика Данило Петровић упутио је писмо руском државном великом канцелару грофу Г. И. Головкину 22. новембра 1725. године којим изражава жаљење због упокојења рускога владара Петра Великог. Затим, казује о здравственим тешкоћама које га ометају да крене на далеки пут (у Русију), па препоручује митрополита захумског и далматинскога Стефана Љубибратића да му у Русији пруже дужну пажњу зато што је много пострадао. Помиње и затвор у Верони у којем је провео пет година. Видљиво је, дакле, да архимандрит Леонтије, на пут у Русију, у чину јеромонаха, одлази у часу када је митрополит Стефан боравио у Венецији у настојању да одбрани епископију.

Још један српски црквени великодостојник чија се јуриздикција протезала на Боку и Херцег-Нови нашао је спас у Русији. Владика Симеон Кончаревић протјеран је 19. априла 1753. године у Лику и овим се показује да млетачке власти послије 1722. године, то јест, послије поступка са владиком Стефаном, нису признавале ваљаност одлука правилне црквене власти Српске цркве. Она је, дакле, била укинута у подручју Републике. Владика је из села Попине четири године управљао преко егзарха Никанора, када креће за Русију ка Новој Србији. Априла 1762. стигао је у Медак и Попину када су га прогнале турске власти јер је агитовао за прелазак Срба у Русију. Владика је живио у Кијеву, Петрограду и Москви, снажно се залажући за помоћ Цркви у Далмацији, оставивши велику преписку са Синодом, владаркама Јелисаветом Петровном и Катарином II, Колегијумом иностраних дјела, савјетницима и старјешинама манастира. Већ од 1759. он настоји на слању свога сина Игњатија у Далмацију како би изазвао прелазак Срба у Русију, а његова писма свједоче о спремности српских првака да приђу томе пројекту. Током 1760. он тражи да и сам пође у провинцију, тражи да се у Србији и Босни и Херцеговини отворе школе у којима би руски официри предавали руски језик и остале науке. Током 1766. године писао је житомислићком игуману, као и осталим манастирима, укључујући требињски, о слању књига. У Херцег-Новом, у манастиру Савини, саборној цркви Св. Спаса на Топлој и другим црквама чува се велики број руских богослужбених књига и црквених утвари.

Отац Симеон Марковић са Савине провео је дугачко вријеме у Русији сабирајући прилоге за градњу Велике манастирске цркве. У Москви је 1762. године устроио Синодик у који је уписивао имена даровалаца. Поменућу овдје само кнеза Константина Кантакузина, баронесу Марију А. Строганову, адмирала Александра И. Головина, мајора Лава А. Пушкина, кнеза Михаила В. Голицина, трговце из Москве Стрељегине.

Током друге половине 18. вијека бројни Новљани ће се истаћи у руској поморској служби и ратној и трговачкој. Такође и сухоземној армији. Поменућу само најзначајније: Марко Иванович Војнович, Стратимировићи, Ломбардићи, Витковићи, Данило Глигоров Павковић. Многи су служили у старим српским хусарским пуковима у Украјини према пројекту грофа Румјанцова.

Новљани и Бокељи Срби (Војновић, Павковић, Ивелић, Бјеладиновић) су играли улогу и у епизоди Шћепана Малог који се представљао као руски цар Петар III (1767-1773).

Везе Новога са Русијом током 18. вијека карактеришу одласци црквених представника, док друга половина вијека доноси учешће Новљана на руским флотама, учешће у руско – турским ратовима које је било јако значајно и учвршћивање српских трговаца у Русији који нису прекидали везе са завичајем.

Може се рећи да су Новљани значајно допринијели отварању и учвршћивању трговачких веза бројних мјеста у опсегу српског народа са лукама и трговачким средиштима старе Русије, да су пружали значајан допринос руској Морнарици у ратовима са Турском као и путем руских хусарских пукова, те да су бројни Руси помогли градњу Велике цркве манастира Савина код Херцег Новог (1762-1799).

Аутор: др Горан Ж. Комар

Главна литература:

1 Дејан Медаковић, Манастир Савина. Велика црква, ризница, рукописи, Београд, 1978.

2 Растислав В. Петровић, Односи Русије са Црном Гором у XVIII веку – трагом докумената – Београд, 1998.

3 Горан Комар, Митрополити Саватије и Стефан Љубибратићи и њихово доба. Приморска епископија и митрополија (1653-1762), Херцег-Нови, 2009.

4 Горан Комар, Манастир Успења Пресвете Богородице на Савини код Херцег Новог, Херцег Нови, 2013.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here