Јелена Анжујска – једна од најпоштованијих и највољенијих српских владарки столовала је у Требињу

Поделите:

Око поријекла Јелене Анжујске још се ломе копља. Највјероватније је да је она кћерка мађарског племића Јована Анђела (Ангело Јáнос), војводе Срема и француске племкиње Матилде де Вјанден. Она је, претпоставља се, рођена 1236. године.           

Јеленин отац, Јован Анђео, био је син византијског цара Исака II Анђела и Маргарите Угарске, која је била кћи краља Беле III и Ањес де Шатијон. Презиме Анжујска је посљедица погрешног превода имена Анђелина, које је понијела по византијској владарској породици Анђела.

Непознато је како су се Урош I Немањић и Јелена упознали, како су обављене просидба и удаја, као и када је то било. Извјесно је само да се Урош оженио Јеленом неколико година пошто је постао краљ Србије и у поодмаклим годинама, око 1250. године.

Према ономе што се могло сазнати, свадбена поворка је ишла преко данашње Војводине, Шумадије и долином Западне Мораве, да би отуда на уливу Ибра у Западну Мораву скренула у долину Ибра, све до почетка старог немањићког пута који је водио у Рас.

Да би је задивио и показао јој љубав краљ Урош је засадио јорговане од данашњег Краљева па све до Рашке. Мноштво плавих и ружичастих цвјетних стабала оплемењивало је дивљу љепоту Ибарске клисуре, а Долина јоргована постала је ода љубави и њежности српског краља према својој жени.

Зато се дио долине Ибра од архиепископије у Жичи ка некадашњој престоници Рас још зове Долина јоргована.

Самим вјенчањем са српским владаром православне вјере, Јелена је примила православну вјеру, али је остала емотивно привржена и католичанству, што јој касније није сметало да упоредо са православним црквама и манастирима подиже и католичке цркве, да своје синове Драгутина и Милутина васпитава у православном духу, као и да слави са својом породицом крсну славу династије Немањића – Светог арханђела Михаила.

О њој се пише као о првој жени самосталној владарки у српској историји (Ово није тачно, јер је вјероватно прва била краљица Теута, Илирка тј. Српкиња ). Јелена Анжујска је била прва жена ктиторка, која је подигла и обновила низ цркава и манастира, као и прва жена о којој је написано житије. По много чему краљица Јелена била је прва и јединствена. Њена доброта према својим поданицима заиста задивљује.

У браку са Урошем I родила је три сина и двије кћерке

Краљ Милутин, краљица Јелена Анжујска, краљ Урош I и краљ Драгутин

Писац житија краљице Јелене, који је и оставио највише података о њој, био је Свети Данило II или Данило Пећки (око 1270 — 19. децембар 1337), хришћански светитељ, 11. архиепископ српски од 1324. до 1337. године.

Интересантно је како Данило Други сумира њен животни пут не могавши очигледно да нађе довољно снажне ријечи да изрази своје дивљење за њу.

„Ако кога треба именовати, чији живот превазиђе човечје умове, то је достојно тебе. Трудове твоје и бодра подвизања расплодила си на стотину и била си од Господа даровани светилник отачаству своме сијајући многосветлим чудима. Но, које хвале можемо Ти принети од слабога смисла нашега? Ти си, блажена, анђелским хвалама прослављена. Од којих ли цветова лепо украшених и мирисних, саставивши венац, да венчамо свечасну главу Твоју, коју је увезала десница Владичења неувелим венцем? Које ли дарове да ти принесемо ми? Јер ти примивши дар Светога Духа, срушила си нападај лукавога и сачувала си твоје тело неповређено. Ти блажена обукавши се у хаљину изаткану са висина, коју ћу назвати тихост и незлобивост срца твога, и имаш свагда благодат од Господа, и наслађивати се њоме на векове“. (Данило II)

Несумњиво је да је у историји Србије успјела да достигне велико дивљење својих савременика.

Иако католкиња она савјетује своје синове да живе у складу са православним законима: „А синови блажене госпође Јелене у сласт и са страхом примаху речи и поуке своје блажене матере Јелене, повинујући јој се са сваком радошћу“. (Данило Други).

Она им је, такође, говорила „да су хришћанске вјере и народа благороднога“ и да то стално имају на уму.

Очигледно је да она на њих има велики утицај и да је оба сина и те како уважавала и поштовала.

Посебно је упечатљив однос између Јелене као мајке и Драгутина као њеног сина, онда када су се састали након што је Драгутин срушио Уроша са власти. Драгутин њој изјављује покорност и послушност у свему. Није то само она љубав коју исказује син према мајци, то је нешто и више.

„А ја ћу се по достојању теби покоравати и служити теби са страхом и љубављу истините вере, и теби чинити већу част и славу, не би ли како ради тебе благослов наследио. И колико ти сагреших, опрости ми. Твоје молитве нека ме утврде у вољи разума Божија“.(Данило Други).

Стиче се утисак да Драгутин од ње тражи политичку подршку и као награду за њу нуди јој неке земље на управу: „А ти као чедољубива мати, у великој љубави узми сва моја богатства, и колико хоћеш даћеш ми из твоје руке“. (Данило Други).

Јелена је била задовољна начином на који ју је син примио, као што је била задовољна и тиме што је он њој понудио дио земље на управу па за Драгутинов напад на оца не налази кривице у њему (Драгутину), већ сматра то Божијом вољом: „ево све што се догоди са нама, то не би од руке снаге твоје, но од Бога, у чијим је рукама све и у кога нема обазирања на лице. Он једини све ово учини“ (Данило Други).

Писмо краљице Јелене Анжујске из 1289. године.

Према садашњим називима, земља Краљице Јелене Анжујске је обухватала источну и дио западне Херцеговине, дио Хрватске, читаву Црну Гору, дио Албаније, дио Рашке (Србија), и дио Косова. Значајнији градови у земљи краљице Јелене су били: Котор, Бар, Улцињ, Скадар, Требиње, Плав, Гусиње, Брсково, Дријево, Свети Срђ, Дриваст, Дањ и Сард.

Син Драгутин јој је на управу дао и Требиње где је краљица често боравила.Сматра се да је она у долину Требишњице донијела олеандер. Краљица Јелена је вољела цвијеће, а претпоставља се да је дворац код лонџе у Придворцима, где и данас има покоји олеандер, градила света краљица.

Самостално је управљала дијелом Србије под титулом „Јелена Велика Краљица Србије, Дукље, Албаније, Хума, Далмације и Приморских области“ са комплетним управним апаратом и двором у мјесту Брњаци, на самом рубу данашњег Косова и Метохије, и у Требињу.

Њена владавина овим територијама обиљежена је радом на подизању нивоа образовања и хуманитарним радом. Сви су се дивили њеном образовању, чињеници да је говорила неколико страних језика, разумјела се у духовно и световно. Била је једна од најпросвећенијих личности тога времена.

Она је у 13. вијеку покренула, за то вријеме, невјероватну иницијативу: окупља сирочад са цијеле своје територије, школује их и упућује у вјештине двора – музику, сликање и златовез, али их и дарује миразом и удаје, да би потом оне своје кћери даље училе тим племенитим вјештинама.

Практично, она је на тај начин дио културе властеле дијелила са народом.

„Заповеди у целој својој области сабирати кћери сиротих родитеља, и њих хранећи у своме дому, обучаваше сваком добром реду и ручном раду, који приличи за женски пол. А када су одрасле, удаваше их за мужеве да иду у своје куће, обдарујући их сваким богатством, а на место њих узимала је друге девојке као и прве. И тако увек усрдно чинећи ишла је за Оним јединим, који ради нас претрпе вољно распеће…“ (Данило Други).

У школама је организовала и преписивање књига. Говоримо о времену када није било штампарија па је она, заједно са својим ученицама, преписивала књиге и даривала их манастирима који их нису имали.

Захваљујући њој настале су прве библиотеке у Србији, још у времену када се оне нису звале библиотеком, већ књигохранилиштем.

Краљица Јелена се бринула о сиромашнима, давајући им храну и одећу, а болесне тешила и храбрила.

Снажна личност, велика просветитељка и добротвор, дуго је самостално владала у својој области где је подизала и задужбине, попут манастира Градац. Одржавала је многобројне везе, посебно са својим рођацима на западу, као и са самим папом.Истовремено, уживала је високо поштовање обе цркве, како католичке, из које је потекла, тако и православне, којој је много пружала.

По политичком значају и утицају који је имала током цијеле владавине свог супруга, а још више својих синова, можемо је поредити само с једном каснијом српском владарком, кнегињом Милицом. Била је велика заштитница католика у српским земљама, нарочито на приморју. У вријеме док је њен муж, Урош I, ратовао са Дубровником, ставила се на страну католичке републике.

Иако католкиња, била је велики ктитор. Стекла је велики углед у православљу, које је и примила. Јелена је прва српска краљица са ореолом светице! Јелена је била омиљена краљица јер је цијелог живота, без обзира што је била католкиња материјално помагала српско монаштво.

Њена побожност је постала пословична.

„Све ово сабираше блажена подвизавајући се добрим подвигом и непрестано бринући се дан и ноћ, како ће угодити Господу, а трудила се о томе, како ће давати милостиње у божаствене храмове, и све што је на потребу, стављајући божаствене књиге у своме дому, а исто тако и вештене сасуде, златне и сребрне, украшене бисером и скупоценим камењем, изабране одежде јерејима и сваке црквене правде, што је на потребу“. (Данило Други)

                                                    Манастир Градац

Као и други Немањићи зидала је задужбине. Најпознатија њена задужбина је манастир Градац (крајем XIII вијека) гдје је и сахрањена, као и црква светог Николе у Скадру гдје је замонашена. Обнављала је велики број светиња, међу њима и манастир светих Сергија и Ваха на обалама ријеке Бојане код Скадра.

Ево шта о зидању манастира Градац каже Данило II. Биограф тврди да је она лично надгледала како напредује изградња овога храма.

„Заповедила је да се сакупе сви народи њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно уздизање тога храма, много злато нештедемице дајући свима радницима, да нико од њих не буде увређен насиљем, или да ко негодује, као мудри и разумни стројитељ“ (Данило Други).

Након завршетка изградње храма, краљица Јелена га је населила монасима: „утврдивши црквени устав, сакупивши изабране монахе, заповиједи им да ту пребивају, установивши им законско издржавање, које држи непромијењено и до сада, такође, и цијелом црквеном клиру, као што у тај дан установи блажена…“, као што га је снабдијевала и са неопходним књигама и осталим потребама.

„И сада за живота свога испуни овај дом пресвете сваким изобиљем, наиме божанственим књигама и свештеним сасудима златним и сребрним, украшеним драгоценим камењем и другим лепотама. Иконе оковане златом пуне моштију светих, златоткане завесе, и друге црквене потребе дарова, да се не може исказати“ (Данило Други).

Око 1280. године у цркви Светог Николе код Скадра, који је иначе она подигла као православни манастир, примила је монашки завјет, те постала монахиња Јелисавета. Краљица Јелена Анжујска, као монахиња Јелисавета, 1314. године сахрањена је у гробници градачке цркве.

На посљедњи испраћај су дошли не само духовни и световни великодостојници, него и много сиромашних и несрећних, којима је током живота помагала.

“Тако сам ваистину видео где одасвуд иду славни, тако исти ништи и страни, хроми и слепи, којима беше хранитељка ова госпођа моја” – записао је архиепископ Данило.

Кивот у коме су почивале мошти св. Јелене Анжујске

Легенда каже да се послије три године од своје смрти јавила једном монаху у сну и тражила да изваде њено тијело из земље. Уз присуство рашког владике Павла, гроб краљице Јелене је отворен и пронађено је њено тело „гдје лежи као у роси“, и од те 1317. године Јелена је уврштена у календар светих и слави се као светитељка.

За време турске владавине њене мошти су премештене и сакривене да би биле сачуване, и још нису откривене. Монаси манастира Тврдош као велику светињу чувају руку за коју предање каже да припада краљици Јелени.

Рука Св. Јелене Анжујске из манастира Тврдош

У хроници „Житије краљице Јелене“ архиепископа Данила Другог остала је записана тужбалице краља Милутина над тијелом његове мртве мајке. Дио тужбалице гласи: „О мати моја и госпођо, како ћу ја недостојни заборавити жељу срца твога и болове трудова твојих, што си их поднела за мене? Христос удахну дух у мене, а ти ме васпита, упућујући ме разумним речима твојих поука, као из неисцрпнога извора медоточних уста твојих. Но, о добра моја хранитељко, и крепка и необорима тврђаво отачаству своме, ево пуни се срце моје ридањем и плачем многим, у недоумици сам какво ће пјеније изрећи уста моја у твоју похвалу, блажена. Но од недостатка ума мога кличем ти хвалећи твоја величија”.

Јелена је остала свима у јако лијепом сјећању: „Овака је била нарав ове блажене: Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да обрати доброразумним речима, да теши лицемерно и безлобно, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином.“ (Данило Други).

И поред свега што је учинила Требиње јој се није одужило. Поред споменика сигурно би било лијепо направити алеју јоргована и олеандер у њену част.

Ова иницијатива одавно постоји, само је треба реализовати. То би било најмање што би наш град могао да учини, као знак сјећања на велику краљицу.

ИЗВОР: Trebinjelive

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here