Лужички Срби

Поделите:

Где је Србима родни завичај?

 

Где је Србима родни завичај?

Јели то Саксонија, или Пруска можда,

где Лаба тихо тече и са Шпревом се састаје?

Ах, не, ах, не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?

Да није то Поморје, или Литва можда,

где још живе успомене полабске и где је потонула Винета?

Ах, не, ах, не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

 

Где је Србима родни завичај?

Да нису то моравска или чешка земља?

Ах, снага Чешке и њена слобода протворене су у прах…

Ах, не, ах, не,

наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?

Да није, можда, ритерска Пољска,

која је слободу изгубила исто тако и коју растржу неслоге?

Ах, не, ах, не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

 

 

Где је Србима родни завичај?

Да није у Илирији или Далмацији?

Тамо где је Рагуза прастара краљица мора?

Ах, не, ах, не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

Није ли то Словенија,

или можда Србија,

чија нам је реч блиска, и где Милош краљевски престо има?

Ах, не, ах, не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

 

Где је Србима родни завичај?

Да није то Русија бескрајна,

трећина света,

у којој сунце не залази никад?

Ах, не, ах, не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

Реци ми онда где је тај пространи крај?

Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,

од Црног мора, па чак до Камчатке,

ето то је тај пространи крај,

нас Срба завичај…!

Ову песму је написао Хандриј Зејлер (1804 -1872), немачки држављанин, а по националности Лужички Србин, или само Србин!

Да су Словени, односно Северни Срби, чији су остатак данас Лужички Срби један од најстаријих народа у источној Немачкој има веома много доказа. У старим насељима су нађени остаци словенске културе (оружје, посуђе и разни накити). Ти културни остаци се могу мерити са најстаријим словенским и германским траговима у суседним областима, што значи да су се Лужички Срби ту врло рано населили. Сви ти предмети су смештени у обласним музејима у Будишину, Хоћебусу и Берлину. Словенска имена места, Лаба, Брлин (Берлин), Липск (Лајпциг), Дрежђани (Дрезден), Сербиште (Сербица), Каменица, Дубрава, такође указују на све то.  По казивању Лужичких Срба, Берлин је првобитно био мало рибарско село, које  је по паду српске државе пало у руке немачких грофова. Лужички Срби и данас Берлин зову Брлин, јер долази од речи берто што значи преграде од коља и грања у води где се хватају рибе.  По неким немачким изворима Берлин се није развио од словенског рибарског села, већ од великог поседа у коме је био и дворац српских великаша.

Срби су се одржали у овим крајевима као слободан народ са самосталном политиком и војном целином до средине 12-тог века. У опширном предању код Лужичких Срба, Вилхелм IV, победио је последњег српског кнеза Јачо (1157. године) на обали реке Хафел, месту које Срби зову Штиторок (нем. Šildhorn). На том месту је победник подигао споменик побеђеном и означио придружење његове државе Немачкој. Главно средиште њихове државе све до пропасти је био Бранибор (данашњи Бранденбург). Познати су целом свету Бахови Бранденбуршки концерти, а за нас је град Бранденбург врло значајан и у историјском смислу.

За Лужичке Србе писао је немачки лист “Leipziger Tagblett“ око 1880. овако:

“Српство, које негда тако јако бјеше раширено у Њемачкој, личи на каквог доброг старца на самртној постељи његовој који већ затвара очи да умре…Око њега се претворило све у њемачко, само поља и ријеке, вароши и села носиће још драга му имена, што им је вриједан народ његов давао…Корак по корак земље освајали су Германи од њих. И са смрћу посљедњег вендског (српског) владара Прибислава, који је хришћанство примио, угаси се и последњи бранилац овог народа…Сиједи старац је у посљедњим тренуцима свога мученичког живота…Један вриједан, радан и добар народ, који нам је хиљаду и по година гост био, сахраниће се.“

Током средњег века вршена је врло агресивна денационализација Лужичких Срба од стране околних Немаца. После Првог светског рата, захтев других националних мањина за независност подстакао је и Србе да траже независне Лужице, па се новембра 1918. оснива Национални комитет чији је вођа Арнолд Барт. Барт је успео да  српско питање стави на дневни ред мировне конференције у Паризу и добио уверавања да ће добити известан степен културне, образовне и религијеске аутономије. Ипак ово питање није расправљано у Паризу, а Барт је по повратку у Немачку ухапшен.

После доласка нацизма на власт у Немачкој (1933.) денационализација Лужичких Срба достигла је врхунац. Доношени су прописи оваквог типа:

“Што је могуће више ограничавање вендског (српског) језика, подизање немачких дечијих вртића, да би се немство градило одоздо и да би се пре свега спречила изградња вендског политичког врховног штаба“

 

“Никаквих предавања не сме бити о вендском народу и обичајим, за време читања наставе, али нарочито на одморима, говори се немачки, богатство немачких игара и песама преноси се деци, у познавању завичаја имена стара дају се на немачком и уносе на немачком, запошљавају се само немачки учитељи по крви, реч Венди мора да нестане“

Један од најпознатијих Лужичких Срба код нас био је Павле Јуришић Штурм,  осим њега било је и других доброваљаца, готово у свим ратовима које смо водили током 19. и 20.  века. После Другог светског рата, Лужички Срби долазе на радне акције, учествују у изградњи пруге Шамац – Сарајево, међитим од 1948. и чувене резолуције Информбироа односи се прекидају.

Приредио за Српску историју

Живковић Дражен

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here