Мајстор завера веран Апису и Титу

Поделите:

Божин Симић после Другог светског рата у Београду и прерушен у сељака комиту

Ко је био Божин Симић, црнорукац, официр, националиста, комита, обавештајац, масон, комуниста: Готово да није било значајнијег историјског догађаја у двадесетом веку у који није умешао прсте

НЕСЕЛЕКТИВНО отварање архива, а та пракса је присутна готово у целом свету, без обзира на законске обавезе да сви документи буду доступни јавности, поготово научној, после педесет година, оставља многе кључне догађаје и личности из новије политичке историје нерасветљеним.

Тако је остало неразјашњено питање: ко је, заправо, био Божин Симић и каква је била његова улога у многим догађањима? Зна се да је био црнорукац, успешан војник, официр, превратник, националиста, комита, обавештајац, а потом и комуниста и дипломата. Готово да није било битног и великог историјског догађаја у првој половини 20. века, а и у првим годинама после Другог светског рата, у којем бар на неки начин није учествовао.

За разлику од његових пријатеља, Драгутина Димитријевића Аписа, Мустафе Голубића, Воје Танкосића, са којима је започео каријеру, његов живот се завршио природном смрћу, у дубокој старости.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 
Чудо звано Мокра Гора

Рођен је 20. октобра 1881. године у Великом Шиљеговцу код Крушевца. Отац му је био сеоски учитељ, па је од малих ногу добио добро образовање и васпитање. Занесен идејом српства, уписао је војну академију, коју је завршио у року. Већ почетком 20. века удружује се са групом официра, које је предводио Драгутин Димитријевић Апис, и активно учествује у организацији атентата на краљицу Драгу и краља Александра Обреновића 1903. године.

Био је официр за везу са четницима Воје Танкосића у Македонији и пребацивао их преко границе на турску територију.

ОРДЕН ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУУ АРХИВУ Југославије, где се налази досије Божина Симића, може се доћи до податка да је он пресудно утицао на одлуку генерала Де Гола да одликује Дражу Михаиловића Легијом части. У документу пише: „Све док је био у Де Головом комитету настоја је да учврсти односе између Руса и Француза…“ Симић је тада заузимао став „просовјетског Михаиловићевог Србина“, пре продирања истине о борби наших народа у савезничко јавно мњење.

КАДА је почео Први светски рат, Божин Симић успешно командује батаљоном. Његови војници, уосталом као и код свих црнорукаца, одликују се великом храброшћу, патриотизмом и борбеношћу. Због његових бриљантних организационих способности, пуковник Драгутин Димитријевић Апис, заједно са Мустафом Голубићем, шаље га у Русију, како би прикупио добровољце за пробој Солунског фронта. Овај тим искусних и превејаних обавештајаца био је веома успешан, нарочито у Одеси, где су направили и обучили Добровољачку дивизију, која се састојала и од заробљеника са Источног фронта, који су са Балкана. Србе из Босне и Хрватске, Аустроугари су мобилисали у своју војску и слали их на Источни фронт да се боре против Русије. Већина ових војника намерно се предала и прикључила српској војсци, па су Босну и Хрватску ослободили носећи униформе Војске Краљевине Србије.

У Солунском процесу, у одсуству, осуђен је на 18 година затвора, због чега остаје у Русији и, после Октобарске револуције док је боравио у Русији и командовао југословенском добровољачком дивизијом, постаје пуковник Црвене армије.

Користећи своје дипломатске и шпијунске везе, чак и масонске, јер је припадао масонској ложи Побратим, из Петербурга, писао је свим светским владарима, тражећи помиловање за Аписа, када је почео Солунски процес. Пресуда је била донета и пре него што је оптужен. Пашић и краљ Александар су били неумољиви. Свестан да се не може вратити у Србију након Октобарске револуције, Симић се придружује руској војсци која му признаје чин пуковника, па наставља каријеру у Црвеној армији.

Јосип Броз поставио је Симића за амбасадора


ПОСЛЕ Првог светског рата емигрирао је и живео углавном у Паризу. У једном тренутку, преко емисара, краљ Александар Карађорђевић нуди му измирење. Одбија било какав акт милости и шаље му поруку: „Реците краљу да је он од 6. јануара (1929) постао узурпатором. Од тог дана сваки његов (акт? Д. К.) је незаконит. Ако би ми дао амнестију, ја ћу и тај акт сматрати незаконитим и са таквом мотивацијом јавно ћу одбити да примим амнестију. После тога оставио ме је на миру.“

После атентата на Александра у Марсељу враћа се у Београд и одмах је ухапшен и послат у Пожаревац на одслужење казне од 18 година затвора. У својој биографији, писаној за потребе нове комунистичке власти, о овом догађају је забележио:

„На граници ме је причекао агент Београда и спровео прво у Управу Београда а затим у Команду места. Из Команде места после кратког саслушања спровели су ме у градски официрски затвор. После неколико дана повели су ме у Пожаревац, пошто су ме претходно пред трупама Београдског гарнизона симболички лишили чина, јер сам био у цивилу. У Пожаревцу сам остао нешто мање од пола године… Павле и Стојадиновић држали су ме без части више од године зато што нисам прихватио сарадњу са њима. Амнестију сам добио тек онда кад сам запретио да ћу добровољно опет отићи у емиграцију, али да ћу овом приликом изнети сву тајну о Сарајевском атентату.“

И враћен му је чин пуковника Српске војске, са посебном напоменом да у Солунском процесу, 1917. године, није осуђен, него пензионисан. И наравно, исплаћене су му све пензије…

Шта може да говори ова чињеница осим да је ова личност поседовала неке посебне, данас још необјашњиве моћи. Као што је остала необјашњена тајна о Сарајевском атентату којом је уцењивао кнеза Павла Карађорђевића.

ПРВИХ година боравка у Београду, сада је то већ сасвим јасно, није седео беспослено. Имао је запажену улогу у активностима Српског културног клуба. Када је кнез Павле одлучио да 1940. успостави дипломатске односе са СССР-ом, Божин Симић путује у Москву као посредник.

Де Гол и Дража Михаиловић

Министар двора Милан Антић у својим мемоарима који се налазе у Архиву Српске академије наука и уметности забележио је још понешто о Симићу из тих година:

– Учио је совјетског посланика Плотникова да игра санс, не ради саме игре, већ ради конспирације. Приликом игре, мешањем карата, дељењем… може да се потури шта се хоће и сазна шта се хоће… – бележио је Антић. – Симић је био искрен пријатељ Совјета. Слушао је Лењина који је за њега пријатељ човечанства и спасилац људског рода, врста Исуса без мистике божанства.

Антић је забележио и мишљење пуковника Владимира Туцовића о Божину Симићу. Истакнути црнорукац је за свог другара завереника имао само две речи – међународни хохштаплер, иако њихово пријатељство никада није било нарушено.

Министар двора Милан Антић у својим белешкама оставио је сведочење да је Божин Симић 26. марта 1941. стигао из Москве и да је затражио аудијенцију код кнеза Павла. Није био примљен.

– Био је у дослуху са Симовићем, били су и школски другови – тврди тада Антић. – Посетио је Симовића и обавестио га о совјетском расположењу да закључе споразум са Југославијом. Можда је то утицало на Симовића да те ноћи, између 26. и 27. марта изврши државни удар.

НЕПОСРЕДНО после преврата 27. марта 1941. године совјетски амбасадор Виктор Андрејевич Плоткин, први и једини дипломатски представник СССР-а у Краљевини Југославији, добио је 31. марта шифровану поруку са Молотовљевим потписом. Народни комесар је захтевао да Југословени одмах пошаљу у Москву ужу делегацију на преговоре и да би добро било да Божин Симић буде у саставу делегације.

По сведочењу Воје Николића, провереног револуционара, Симић је отпутовао у Москву заједно са Мустафом Голубићем и Драгутином Савићем. Тамо су им се придружили војни аташе Жарко Поповић и посланик Милан Гавриловић. Пакт о пријатељству са Совјетским Савезом потписан је у ноћним сатима 6. априла 1941. године.

Пуковник Драгутин Димитријевић Апис са официрима

Божин Симић се после рата, у неколико наврата, присећао како га је облио зној када му је током ноћног пријема у част потписивања совјетско-југословенског уговора, Стаљин, стискајући му руку, значајно рекао: „Да, црна рука.“ У том часу су, највероватније, немачки авиони већ полетели ка Београду, тако да је немачко бомбардовање престонице и Хитлеров напад на Југославију дочекао у Москви.

Из Москве, преко Анкаре, где је имао поприличних перипетија и непријатности од енглеских обавештајаца, Симић одлази у Лондон. Састаје се са генералом Симовићем и обавештава га о свом виђењу ситуације у Југославији. Тражио је дозволу да оде у земљу, али се Енглези нису са тим сложили:

„Симовићу сам изложио опасност да ће се у земљи створити два табора борбе благодарећи Енглеској и Америци. Молио сам га да подејствује код Енглеза да саобразе своју акцију на Балкану руској акцији. У ту сврху предложио сам му да ја пођем у земљу, јер сам у том циљу и дошао био у Лондон. Симовић је прихватио моју понуду, али Енглези су одсудно били противни мом одласку у земљу. Исто као у Првом светском рату, и у овом ми нису дозволили да одем у земљу“ – написао је у споменутој биографији Божин Симић.

Енглеска команда се и на Солунском фронту успротивила да Божин Симић буде упућен у земљу и дигне устанак против окупатора, па је он упућен у Русију да од заробљених Јужних Словена формира добровољачку јединицу.

КАО „утешну“ награду Божин Симић је добио место представника краљевске владе у француском Покрету отпора генерала Шарла де Гола. Многи би, с пуним правом, били поносни на то. Тај указ потписао је југословенски краљ Петар II. Све док је Симовић био председник избегличке владе у Лондону, Симић је имао одређени дипломатски утицај.

„Пошто моја комбинација није успела, да одем из Лондона у земљу, Симовић ми је предложио место нашег представника код Де Гола. Пристао сам, али пре тога сам успео да наговорим Симовића да опозове Гавриловића из Москве, а да на његово место пошаље Станоја Симића. У Лондону сам развио био велику акцију да се што пре отвори други фронт. Написао сам један подсетник за Други фронт који сам предао Крипсу и посредним путем послао у Вашингтон Рузвелту.“

По завршетку Другог светског рата, Јосип Броз Тито га именује за амбасадора нове Југославије, најпре у Паризу, па у Анкари. Остао је, као и много тога у његовом животу, неразјашњен покушај атентата на њега 1946. године. За време разлаза на релацији Москва-Београд, отворено стаје против Стаљина. Умро је 1966. године у Београду, у 85. години.

Иван Миладиновић

Новости.рс

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here