Овако је настала стара песма Димитрије, сине Митре

Поделите:

Врање није запамтило такав спровод. Жена коју су покопавали била је старовременска, а спровод се ипак разликовао од уобичајеног. Испред свештеника, а одмах иза погребног венца, ишла је музика која није свирала посмртни марш, већ мелодију песме коју је покојница највише волела – Димитрије, сине Митре.

Људи су се подгуркивали и шапутали: “Не дај, боже, ко да је Владика умро! “

Песма, то је била жеља и аманет преминуле, која је предосећајући смрт својим ближњима изричито рекла да је не оплакују много. Преко црног бело да јој ставе, рекла је, и да уместо суза буде песма.

Тако је тог прохладнох петка 21. фебруара 1969. уз варљиво зимско сунце и песму “Димитрије, сине Митре”, улицама Врања прошла Стана Аврамовић Караминга на свом последњем путовању. Ко је била жена коју су са песмом и сузама испратили њени рођаци, пријатељи и многобројни суграђани? Са њеном смрћу као да су заувек одлазила времена познатог врањанског севдаха.

Јер, Стана Аврамовић Караминга је деценијама чувала, неговала и другима преносила изворну врањанску песму. Неке је песме и сама спевала, дуго кријући да су њене.

Две песме је Стана Караминга уобличила према туђем казивању о временима турске владавине у Врању. Та казивања о турском насиљу оживела су у њеној свести у време Првог светског рата. Стана је тада била девојчица и гледала је окупацио бугарско насиље. Касније се бојала да ће се песме заборавити, али песме су прихваћене у Врању и настављале свој живот кроз разне интерпретације.

Као ретко која наша народна песма, врањанска песма “Димитрије, сине Митре” има своју историју. Настала је из стварних догађаја трагичне животне судбине и предсмртног казивања, исповести, на основу које је и сачувана. Зато се сада враћамо на почетак XX века и даље, у време када је Врање тек ослобођено од Турака. Стана Аврамовић Караминга, била је тада дете.

Расла је окружена љубављу, не слутећи да ће једна ноћ помутити радосни свет њеног одрастања. Била је то ноћ када јој је мајка Магда, на самрти, испричала истину о њеном имену. Стана Караминга је имала старију сестру од тетке, такође Стану. Њен муж Димитрије био је Караминги такође рођак, брат од тетке, али са очеве стране. Стана је била веома блиска са својом тетком и течом, Карамингиним родитељима, који су увек имали разумевања за њу.

Једнога дана, прочуо се глас да је Стана провела ноћ са неким Стојаном. Тома, Карамингин отац је одмах отишао код Стане да то провери.

Како те није срамота, образ да нам укаљаш? Све смо чули, је л’ то истина?Грдио је Тома.

Истина је, одговорила је Стана без оклевања.

– Али, мука ме натерала. Знаш која??? Да видим да ли могу са другим човеком децу да имам! –Верујем ти, рече Тома.

Али, пошто је тако, немој са Стојана, ни он деце нема. Него иди са Ристу Гарабину, за њега се не зна кол’ко деце има. Иди, па се с њега огреши. Ја ћу грех да носим, а имати децу није грех!

Није пуно времена прошло, а живот у Димитријевом дому је почео да се мења. Вест да је Стана у другом стању је све обрадовала. Стана која је у четрдесетој години остала трудна, била је поштеђена сваког рада и напора. Порођај је био напоран и болан. Стана није преживела, али дете јесте. Недељу дана касније, Димитријев ујак Тома, Карамингин отац, је одлучио да каже сестрићу истину.

“ Пре него што одемо на Станин гроб, морам нешто да ти кажем. Изедосмо Стану. Прво твоја мајка, а моја сестра, па ти, а онда и ја. “

Димитрије га је збуњено гледао.

” Тако је. Твоја мајка, што је кињила. Ти, што си био неродан. А ја, што сам је саветовао с кога да иде. Да знаш, дете није твоје, већ од Ристу Гарабину.

Несрећни Димитрије је ово стоички поднео.

Одговорио је ујаку: ” Ако, ујко, нека јој је богом просто. Ми смо хтели дете да усвојимо, а ово је бар моја Стана родила.

Сутрадан, ту на гробу, пред рођацима и пријатељима док су Стани издавали по обичају прву суботу, последње што је Димитрије рекао, било је: “ Овде, поред моје Стане да ме копате…” И пре него што је ико могао да га спречи извадио је пиштољ и убио се.

То је Караминги те ноћи испричала мајка Магда, Станина тетка. У тој ноћи, после мајчине приче, Стана Караминга је спевала песму “Димитрије, сине Митре.” Песму је дуго тајила. Скривала ју је онако како је и мајка скривала причу о пореклу Карамингиног имена- као злу породичну коб, као срамоту родоскрвнућа, као стравичну причу о самоубиству у фамилији.

И пре него што је зашла дубоко у осму деценију живота, Стана Караминга је сачувала и пренела изворне речи и мелодију ове песме.

Александра Максимовић, Објашњење српских компликованих рођачких релација: У тексту се помињу две Стане, које су сестре од теке. Старију Стану звала сам именом Стана, а млађу, која је и спевала песму, Караминга, да бих направила разлику. Старија Стана и Димитрије су били муж и жена, а Димитрије је Караминги био брат од тетке (очеве рођене сестре).

Извор: Огледало

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here