Сергеј Варшавчик: Шест чињеница о бици за Стаљинград

Поделите:

Пре 75 година, 2. фебруара 1943. године, завршила се Битка за Стаљинград победом совјетске армије

Борба за град није била само једна од највећих и најдужих битака икада, већ је представљала и најзначајнији обрт у Другом светском рату. У Стаљинграду је први пут окружена и поражена једна од најјачих армија Вермахта, и тај пораз је код немачких војника и официра проузроковао сталан страх од непознатог окружења.

1. Битка није започела под Стаљинградом

Почетак битке значајно се разликовао од других бојева Великог отаџбинског рата – пешадија, артиљерија и тенкови обе стране су се неко време кретали једни према другима по степи спрженој сунцем, не сретајући непријатеља.

Тај период борбе приказан је у филму Сергеја Бондарчука „Они су се борили за Домовину“, где борци десетинама километара скоро не срећу противника повлачећи се према граду.

У ствари, нису се сви кретали у истом правцу. Први бој будуће величанствене битке догодио се 16. јула 1942. поред засеока Морозов у Ростовској области, где је шест совјетских тенкова из претходнице наишло на немачке артиљерце, и уништило их.

2. Немци су две недеље стајали на улазу у град, не започињући борбу

Зашто? Често се прича о подвигу радника стаљинградских фабрика, који су са пушкама у рукама и на тенковима поправљеним у радионицама, заједно са деловима градског гарнизона, дуго задржавали кретање противника.

И поред храбрости обичних становника града, треба признати да је тапкање Немаца у месту било изазвано снажним контранападима совјетских тенковских бригада и стрељачких дивизија са северо-запада. У првом реду, снага Прве гардијске армије.

Без обзира на то што нападачима није успело да се споје са јединицама које су браниле Стаљинград, „пендрек“ у облику непрестаних контраудара са северо-запада је стално висио над Немцима, одвлачећи и развлачећи њихове снаге од града. У суштини, управо у том правцу се решавао исход борбе.

Јединице које су се овде тукле нису претрпеле мање губитке од бранилаца тврђаве на Волги. Конкретно, 308. стрељачка дивизија пуковника Леонтија Гурјева, која је касније пребачена у Стаљинград, у јуришним борбама у области засеока Котлубањ изгубила је више од половине свог састава.

3. Искуство царске армије је помогло при одбрани града

Често се сматра да су јуришне групе, које је током градских борби формирао командант 2. армије генерал Василиј Чујков, представљале иновацију у војној вештини.

Заправо, совјетско командовање позајмило је искуство руске царске војске, где су се током позиционог Првог светског рата скоро у свакој јединици појављивали јуришни водови које су чинили један официр и 52 нижа чина, наоружани пушкама, бајонетима, гранатама и бомбама.

Немци су се у стаљинградским борбама такође сетили јуришника Кајзерове армије, који су се, наоружани пиштољима, гранатама, специјалним рововским ножевима и експлозивом, под заштитом артиљерије забадали у непријатељске ровове и улазили у борбу прса-у-прса, покушавајући да пресеку одбрану противника.

Узгред, захваљујући јуришним одредима немачка пешадија је тада ставила челичне шлемове, који су на многа десетлећа постали један од њених познатих симбола.

4. Павлов није руководио одбраном Павловљевог дома

Легендарна тачка ослонца одбране Стаљинграда био је Павловљев дом. Немци су га нападали 58 дана. У целом свету прославио се тада наредник Јаков Павлов, који га је заузео с групом обавештајаца и касније се удостојио звања Хероја Совјетског Савеза.

Али други човек је руководио одбраном – поручник Иван Афанасјев. И то тако вешто, да су за све време борби погинула само три његова потчињена. Али он се удостојио само ордена Црвеног барјака.

Заправо, главне тврђаве Стаљинграда биле су његове многобројне фабрике – трактора „Црвени октобар“, „Барикаде“ – које су захваљујући својим размерама и многобројним радионицама на дуго приковале за себе мноштво немачких јединица.

5. Фридрих Паулус је био фелдмаршал само један дан

Шестог јануара 1943. године у радио поруци Хитлер му је доделио то звање и напоменуо да „још ниједан немачки фелдмаршал није заробљен“. Самим тим, то је било прикривено наређење да се убије. Што Паулус није испунио, и следећег дана се заједно са својим штабом предао команданту 64. армије генералу Михаилу Шумилову.

6. Војници су наставили да гину и после завршетка борби

Приликом деминирања минских поља погинуло је 97 минера, а 244 је рањено. Чишћење великих територија од смртоносног оружја скривеног у земљи, рушевинама зграда и радионицама завршено је тек у лето 1943. године.

Скинуто је и скупљено више од 213 хиљада совјетских и немачких противтенковских и противпешадијских мина, а уништено скоро 250 хиљада. Велики део тог тихог, али страшног оружја поставили су минери Црвене Армије, што се објашњава тиме да је највећим делом битке немачка војска напредовала.

Активно су радилi и тимови за сахрањивање, који су до краја маја 1943. скупили и сахранили 47 хиљада тела страдалих војника и командира Црвене армије. Што се тиче лешева војника и официра Вермахта, било их нађено и закопано 147 хиљада.

Са руског превео Светозар Поштић

Извор: Стање ствари

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here