Војвођанске приче: Гусари са Дунава

Поделите:

Село Бокчиновић одавно на мапи не постоји, али легенда о хајдучији и даље живи. Беч затражио да се на пљачкаше бродова код Апатина пошаље батаљон војске

ЦРНЕ заставе са лобањом и укрштеним костима, уз сурову поруку да ниједан живот неће бити поштеђен – нису се у далекој прошлости могле видети само на Карибима. “Господари мора” су током 18. века царовали и на рекама. Било их је и на нашим просторима, у Бачкој, на Дунаву, где су основали чак и своје насеље. И то, ни мање ни више, него Стапар, код Апатина. Отуда до данас живи прича да су Стапарци потомци чувених отимача блага…

Да ли је то за похвалу или не, мало коме је данас важно – најважније је да легенда траје. А не би трајала да је макар донекле није “зачинила” историја…

У литератури је остало записано да су средином 18. века у рејону бачког Подунавља заиста гусариле разбојничке банде, које су чинили мештани Сомбора и села Бокчиновића, у околини Апатина, које више не постоји. Како су гусарење пратила сурова убиства, историчари кажу да подаци указују на то да је са царског двора у Бечу тражено да се на тадашње гусаре и хајдуке код Апатина пошаље батаљон војске како би се угушили непрекидни напади на бродове и путнике.

– Харамбашу Степановића је царска војска ухватила 1746. године. Тада је доказано да је хајдуковао по Барањи, Бачкој и Срему, те да је пресретао и пленио лађе, а од његове руке погинуло је 18 људи. Након што је ухваћен, осуђен је и, за пример другима, усмрћен. Харамбаша Стојшић из Сомбора је своју разбојничку дружину основао средином 1743, од људи из Бокчиновића и Боботе, у славонском Подунављу, а главно склониште налазило им се на једном дунавском острву. Пљачкали су на потезу од Апатина до Петроварадина, али и по околним сомборским насељима – прича Милан Степановић, историчар и публициста из Сомбора.

1726. Фото Историјски архив Будимпешта

Степановић тврди да је сачуван и један опис о томе како су становници Бокчиновића пљачкали бродове на Дунаву из освете због одлуке царских власти да их иселе из села а њихова имања доделе придошлим Немцима.

 

– Кад би се у близини Бокчиновића указала нека лађа са богатим товаром, хајдуци су се појављивали у великом броју. Извештили су се да лаким чамцима пресрећу лађе, да сву робу из њих покупе, однесу је кући и касније препродају као своју. Лађу би обично пустили да плови низ Дунав. Дунавом више није могла да прође ниједна лађа а да не буде у Бокчиновићу скроз опљачкана – наглашава Степановић.

Због хајдучије гусара, пљачки и убистава, на прометном потезу Дунава код Апатина, у тадашње село Бокчиновић је послато око 3.000 војника. Војска је спалила село и раселила 103 српске породице из Бокчиновића и суседног Врањешева на коморску пустару Стапар. У пролеће 1752. године никло je ново село названо Стапар.

1774. Бранислав Ћурчић са матичном књигом Стапара

 

– Одрастао сам с традицијом гусарења Стапараца, које се може подвести под хајдучију. Литература признаје да је гусарење постојало. Међутим, иако опипљивих трагова нема, познато је да су стапарски преци живели у земуницама на подручју некадашњег Апатина. Народно предање увек треба уважити, јер према њему историчари граде свој истраживачки став. Како је у Хабзбуршком царству сва документација вођена на латинском језику, да бисмо више знали о гусарима са Дунава морали бисмо имати те преводе. Традиција о нашим прецима увек се препричава и као легенда живи у народу – објашњава Стапарац Бранислав Ћурчић, директор Историјског архива у Сомбору.

Професор Ћурчић шеретски додаје:

– На пример, Стапарци су стонотениском клубу дали име “Гусар”, а фудбалском клубу “Хајдук”, па закључите шта то значи…

1752. Пресељење житеља из Бокчиновића у Стапар

ПОСТАЛИ ВРЕДНИ ПАОРИ

СТАПАР је постао једно од највећих српских села у Бачкој, које је 1769. године имало 211 кућа, цркву и четири православна свештеника. Средином 18. века у Стапару је живело 5.000 српских душа. Потомци некадашњих гусара су у међувремену постали вредни паори.

 

Вечерње новости

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here