SVETI GERMAN ALJASKI – APOSTOL PRAVOSLAVLJA U AMERICI

Podelite:

U XVIII veku živeo je u Rusiji dečak po imenu German, koji je čeznuo za Bogom više nego za bilo čim drugim u ovom prolaznom svetu. Kada je imao dvanaest godina ovaj – za Boga već opredeljeni – dečak otišao je u manastir. Duhovnik tog manastira je bio čuveni starac Teodor Sanaksarski, prijatelj monaha Pajsija Veličkovskog.

Jednom prilikom neki ljudi, u potrazi za pečurkama, zađoše duboko u šumu i tamo nabasaše na malenu kolibu. Iz kolibe iziđe dečak: bio je to mladi German koji je već u tom uzrastu podvižnički živeo u besputnoj ruskoj diviljini. German je čitavim svojim bićem voleo tihovateljski život u divljini, jer je upravo tu pronalazio Boga. Dok je još bio sasvim mlad, German se našao licem u lice sa smrću: oboleo je od opasne i bolne infekcije. I mada se – teško bolestan – već rastavljao sa životom, German nije hteo da ide zemaljskome lekaru, već se zaključao u keliju i sa suzama molio Bogu svome za isceljenje. Posle celonoćne molitve German je pao u nesvest od iscrpljenosti i besvesno ležao na podu. Kada se ujutru probudio, osetio je da je potpuno ozdravio. Ove Božije posete German se, kao svog najvećeg blaga, sećao do kraja života.

Posle mnogo godina jednostavnog monaškog života, monah German se preselio u veliki i čuveni valaamski manastir koji se nalazio na ostrvu usred jezera. U to vreme iguman manastira je bio pravedni starac Nazarije. On je podučavao Germana duhovnom životu, prigrlivši ga kao što bi otac prigrlio svog sina. Nazarije je ovako govorio mladom Germanu:

„Monah mora neodstupno ispunjavati Gospodše zapovesti, čeznuti za dostizanjem angelskoga stanja i poretka, uzrastati u bogopoznanju i ljubavi prema Bogu i bližnjima. Monah se u svemu mora držati reči Božijih i ne sme nimalo obraćati pažnju na glas koji ga zove na porok. Monah mora prosvećivati svoj um višnjom svetlošću,mora čuvati svoje telo neokaljanim, njegova usta moraju biti okovana ćutanjem, a njegov jezik – čist. Monah se mora neprestano sećati smrti, mora neprestano umirati za ovaj svet. Takav bi svaki monah trebalo da bude, i to je temelj koji bi monah trebalo da položi za ispunjenje svog zaveta, e da bi mogao da prinese Bogu ne samo darove svog vidivog podviga, već i žrtveni prinos svoje duše i svoga duha“.

Nazarijevi duhovni saveti i očinska ljubav ispunile su monaha Germana ognjenom revnošću. Videvši to, Nazarije dopusti Germanu da živi sam u divljini. Ova staza odvajanja i odricanja od sveta je samo za malobrojne i izabrane monahe, koji su u stanju da izdrže takav tegoban i usamljenički život. Monah German je bio jedan od tih malobrojnih.

Posle mnogo podviga i borbe u samoći, došlo je vreme da German okonča svoj otšelnički život, jer je starac Nazarije zatražio od Germana da ide u daleku zemlju i tamo misionarski propoveda Hrista. German je prihvatio krst samožrtvenog misionarskog podviga i, sa sedmoricom monaha, napustio Otadžbinu da bi pomogao ljudima koji stradahu bez Hrista na tuđoj zemlji. Njih osmorica otidoše za Ameriku.

1794. mala grupa pravoslavnih monaha stigla je u severozapadnu oblast Amerike, zvanu Aljaska. Posle tegobnog putovanja kroz sibirsku divljinu i opasne plovidbe preko okeana, oni stigoše do Aljaske gde nastaviše svoja misionarska putovanja. Oni su učili običaje i jezik domorodaca, živeli sa njima i nikada se nisu postavljali kao viši od domorodaca kojima su propovedali Hrista.

Domorodačka plemena bila su krajnje divljačkog ponašanja, tako da su ih German i njegovi monasi, uz velike teškoće, učili Hristovome miru i sastradalnoj milosti. Učili su domoroce dugoočekivanoj Istini Hristovoj, koju su mnogi domoroci prihvatili bez oklevanja. Aljaski domoroci su sasvim prirodno prihvatali Hrista zato što su odavno već čekali na otkrivenje pune Istine Božije, koja je trebalo da bude objavljena svetu. Oni su tu istinu prepoznali u Hristu.

Monah German se nastanio na ostrvu Sprus Ajlend (Ostrvo smreke), blizu Kodiaka, dok su ostali monasi nastavili svoja misionarska putovanja. German je tu počeo da živi istim pustinjačkim životom, kojim je živeo u divljini svoje rodne Rusije. On je pronašao odgovarajuće mesto u gustoj šumi i sagradio svoje novo stanište po uzoru na „barabara“-kolibe (kolibe koje su aljaski domoroci gradili od stabala drveća koje je raslo kraj mora i mahovine) tamošnjih domorodaca. On je svoj novi dom nazvao „Novi Valaam“ po manastiru, koji je ostavio u rodnoj Rusiji, jer mu je Otadžbina mnogo nedostajala.

Tamo, u neprohodnoj šumi, potpuno sam na pustom ostrvcu, German se molio, postio i živeo u miru i ćutanju. Živeo je u svom svetu Svetitelja Božijih i angela, prolivajući mnoge suze ljubavi prema Bogu. Domoroci, videvši njegov samožrtveni i bogonosni život, zavoleše ga veoma i dolažahu mu u posetu da slušaju njegove priče o Rusiji i o životima Svetitelja i pravednika Božijih.

U to vreme su na Aljasku dolazili i tamo se naseljavali mnogi Rusi sa namerom da zarade novac na račun aljaskih domorodaca. German je za te pohlepne i agresivne doseljenike dredstavljao prepreku tako da su oni rešili da ga uklone. Oni su ga često napadali zbog toga što je branio domoroce, kao i nisu mogli da podnesu primer njegovog bogougodnog života. Oni su mnogo puta pokušali da ga zastraše, ali German je znajući da tako mora da bude – istrpeo sve teškoće sa otmenom hrišćanskom hrabrošću.

German je video da među domorocima ima mnogo siročadi i vanbračne dece, te počeo da ih dovodi na svoje ostrvce gde se o njima brinuo kao pravi otac. On se starao da ih nahrani i telesno i duševno, pripravljao im je perece i pite od lososa, podizao ih u bogopoznanju. On je bio njihov jedini zaštitnik.

U pismu Sergiju Janovskom, upravitelju Ruskih kolonija, čiji su se stanovnici užasno ophodili prema domorodcima, monah German piše: „Ja, najponizniji sluga ovdašnjeg stanovništva, stajem pred vas sa krvavim suzama i pišem moj zahtev: budite otac i zaštitnik naš! Utrite suzu bespomoćnoj siročadi, olakšajte žalost u napaćenim srcima, dajte nam da osetimo šta je uteha“.

Monah German je živeo životom potpunog sebeodricanja: podizao je siročad, ali – u isti mah – držao sva monaška pravila o postu, molitvi i tihovanju. Nosio je istu odeću i leti i zimi, trpeći strašne krajnosti aljaskog podneblja. Preko odeće je nosio samo kožu jelena, koju nije skidao niti menjao čitavih osam godina.

German je spavao u mrtvačkom sanduku, da bi se, na taj način, i kada spava sećao smrti. Kamen koji je koristio umesto jastuka bio je prekriven jelenskom kožom tako da posetioci nisu mogli videti na čemu stvarno spava. Jeo je vrlo malo, a svoje telo podvrgavao je najstrožim podvizima, odričući se svake lagodnosti ovoga sveta koja bi odvlačila njegovu pažnju od Boga. Da bi umrtvio svoje telo i podvizavao se još više, nosio je oko vrata lanac sa velikim metalnim krstom koji je bio težak oko osam kilograma. Niko te lance nikada nije video tokom njegovog života, jer ih je German brižljivo skrivao ispod svoje odeće – bila je to tajna koju je znao samo Bog.

Najveći deo svog vremena German je provodio kao pravi monah, moleći se u tišini svoje kolibice. Neko ga je jednom prilikom upitao: „Kako uspevate da živite sami u šumi? Zar vam nije dosadno?“. Na ovo pitanje starac je odgovorio ovako:

„Ne, ja nisam tamo sam. Tamo je Bog, jer Bog je svugde! Tamo su sveti angeli! Kako nekome može biti dosadno sa njima? Sa kim je bolje i ugodnije razgovarati, sa angelima ili sa ljudima? Naravno, sa angelima!“.

Sergije Janovski, upravitelj Ruskih kolonija, počeo je da dolazi kod starca Germana da bi razgovarao sa njim. Sergije, kasnije, piše o tim svojim razgovorima sa Germanom: „Bio sam dobro obrazovan, poznavao sam mnoge nauke i mnogo pročitao. Ali, zakon Gospodnji sam teško razumevao. Bio sam slobodni mislilac, deista. Kada sam razgovarao sa Germanom, on je – na moje iznenađenje – govorio tako silno, tako smisleno da mi se činilo da se nikakvo obrazovanje ni zemaljska mudrost ne bi mogli meriti sa njegovim rečima. Razgovarali smo o ljubavi Božijoj, o večnosti, o spasenju duše, o hrišćanskom životu. Tako sam se promenio i vratio na put Istine“.

Taj Sergije ne samo da je, kasnije, i sam postao monah, već je i tri svoje kćerke i sina usmerio ka monaštvu.

Jednom prilikom su starca Germana pozvali na brod, koji je doplovio iz Peterburga. Na brodu su ga dočekali kapetan i dvadeset i pet oficira. Svi oni su bili visokoobrazovani ljudi koje je postavio ruski Carski admiralitet. Bio je to zaista prizor: među svima njima sedeo je monah malenoga rasta, u odrpanoj monaškoj rasi, koji je svojim mudrim rečima doveo one što su ga slušali dotle da nisu znali šta da mu odgovore.

Monah German im je postavio sledeće pitanje: „Šta je to, gospodo, što volite iznad svega i što bi svako od vas poželeo kao ostvarenje svoje sreće?“. Jedni su želeli bogatstvo, drugi slavu, treći lepu ženu. „Nije li istina“, reče potom starac, „da bi se sve vaše različite želje mogle svesti na ovo – da svako od vas želi ono što on po sopstvenom mišljenju smatra najboljim i najvrednijim ljubavi?“. „Da, upravo tako“, odgovoriše svi uglas. Tada im starac reče:

„Recite mi, onda, ima li ičega boljeg i višeg, što nadilazi sve ostalo i što je – uopšte uzev – vrednije ljubavi čovekove od našeg Gospoda Isusa Hrista, Koji nas je stvorio, Koji nas je obdario takvim savršenstvom, Koji daje život svemu, Koji sve drži, Koji o svemu brine i Koji sve voli, Koji je Sam Ljubav i Koji je neuporedivo bolji od svih ljudi? Zar onda ne bi trebalo da volimo Boga iznad svega i da iznad svega čeznemo i tragamo za Njim?“.

Oni mu odgovoriše: „Pa, naravno! To se podrazumeva! To jasno samo po sebi!“. Tada ih starac upita: “ A volite vi Boga?“. Svi uglas odgovoriše: „Naravno da volimo Boga! Kako iko može ne voleti Boga?“.

Tada monah German reče:

„A ja, grešni, više od četrdeset godina trudih se da zavolim Boga i još uvek ne mogu reći da Ga volim savršenom ljubavlju“.

Zatim poče da ih poučava kako bi čovek trebalo da voli Boga:

„Kada nekoga volimo, onda neprestano mislimo na njega, trudimo se da mu ugodimo, danju i noću naše je srce zaokupljeno onim koga volimo. Da li tako, gospodo, i vi volite Boga? Da li Mu se često obraćate, da li često mislite na Njega, da li Mu se stalno molite i ispunjavate Njegove svete zapovesti? Zato, za naše dobro i našu sreću, obećajmo sebi makar ovo – da ćemo se od ovoga dana, od ovoga časa, od ovoga trenutka truditi da volimo Boga iziad svega i ispunjavati Njegovu svetu volju!„.

Bilo je slučajeva da je starac German govorio i kao prorok. Jednom prilikom on je rekao da će doći dan kada će se jedan monah, ostavivši slavu ovoga sveta, nastaniti na Sprus Ajlendu. To njegovo proroštvo se ispunilo u naše dane, kada se u napuštenu divljinu Germanovog „Novog Valaama“ doselio mladi jeromonah Gerasim. Ovaj jeromonah je, saglasno drevnom pravoslavnom običaju, iskopao kovčeg starca Germana, premestio njegove svete mošti u kivot i preneo ih u manastirsku crkvicu da bi se na taj način stalno sećao koliko su nam Svetitelji i Carstvo Božije uvek blizu.

Bez trunke straha pred onima koji imaju vlast, monah German je radio za Gospoda revnosno do same smrti. Neposredno pred svoje upokojenje, German je proročki rekao jednom od svojih siročića: „Ovde će jednoga dana nići manastir“. U to vreme, te njegove reči su zvučale neverovatno budući da je mesto na kome je živeo bilo pusto ostrvo, daleko od svake civilizacije. Međutim, sto pedeset godina kasnije njegovo proroštvo se obistinilo, jer je na njegovom Sprus Ajlendu, u Monaškoj laguni osnovan manastir čime je ispunjena njegova sveta želja.

Došao je čas da sveti monah German napusti ovaj svet. Ležeći na samrtnoj postelji, starac German je zatražio od jednog od svojih siročića da mu zapali sveću i, iz Svetog Pisma, čita Dela Apostolska. Njegovi voljeni siročići su, kroz suze u očima, gledali nebeski spokojno lice svog upokojenog oca, koje je svetlelo u noćnoj tami…

Informativna služba Srpske Pravoslavne Crkve

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here