Сваки народ (ило готово сваки) се посебно издваја по некој карактеристици свог историјског развоја и националног карактера. Неки (углавном велики) народи познати су по својој ’величанственој’ колонијалној прошлости – ’импресвиним’ освајачким походима и дуготрајним окупацијама других нација, малих и слабих (а богатих ресурсима), које су резултирале милионима побијених, унесрећених, обесправљених, опљачканих, све зарад индустријског развоја и подизања ’квалитета живота’ освајача. Ту су, у савременој историји, шампиони Британци, али се издвајају и Французи, Турци, Белгијанци, Холанђани, Шпанци…Неке друге велике нације можда су се још више ’прославиле’ по бруталности, напросто се утркујући у чињењу масовних злочина као најсигурнијем путу ка светској доминацији. Почетком и средином двадесетог века, у тој групи прво место држали су Аустријанци и Немци. Од краја рата, односно чувеног ’нуклеарног финала’ којим су ’пригодно’ обележили почетак своје крваве владавине, са трона су Германе поскидали Американци. Американци су се, наравно, још много раније ’доказали’ у овој групи ’привилегованих и одабраних’: Готово су потпуно истребили староседеоце континента на којем су одабрали да се населе, затим су своју ’цивилизацију’ градили на леђима хиљада црних робова које су довукли из Африке, а онда су чак међусобно ратовали управо због немогућности да се договоре око тога да ли ће као робовласничка земља ући у 20. век или не. То је, међутим, био само увод у најбруталнију доминацију једне светске силе икад, обележену злочинима које је, и квалитативно и квантитативно, тешко поредити са било чим другим у историји (истини за вољу, нису Американци све сами побили – Они су познати као највећи мајстори изазивања и распиривања грађанских ратова, преврата, револуција и слично). Толико о ’великима’. На другој страни имате бројчано мале народе, оне који су најчешће (мада не увек) плен, жртве, објекти, средства и слично, разуме се, великих. И ту су историјске судбине различите, а у једну од најтрагичнијих убраја се управо наша, она на коју смо тако често поносни, што јесте оправдано, али је и двосекли мач. Нема тог рата, а да се водио на овим просторима, који Срби нису избегли, што својом вољом, што вољом великих сила. Последице су јасно видљиве и једноставне за дефиницију – богата и величанствена историја, са једне, осиромашена, обезглављена, демографски потпуно исцрпљена, идентитетски конфузна нација, са друге стране. Наше познате националне особине – храброст, одважност, лакомисленост, наивност и чувени инат – понекад су нам и помагале, али су нас много чешће гурале у катастрофе. Никад се нисмо прославили по манипулативности, али смо зато редовно били изманипулисани, и од стране великих, и од стране малих, ових ’наших’ у суседству, које смо сматрали браћом па нам је после било чудно кад нам ’браћа’ забију нож у леђа. Ни у нашим унутрашњим односима никад нисмо успели да постигнемо кохезију. Пуштали смо (и пуштамо и даље) да нас цепају идеологија, сујета и завист. Познати смо по томе што смо са необјашњиво великим ентузијазмом масовно прихватали идеје и пројекте који су били погубни по нас (комунизам и Југославија). Другим речима, оно у чему наши непријатељи нису успели до краја, ми смо углавном сами завршавали. To je, отприлике и укратко, то, и сад смо ту где јесмо. Територијално, демографски, морално и идеолошки, отприлике је јасно где нас је довело све што нам се дешавало кроз историју, а јасно је и куда нас даље води и где ћемо, највроватније, стићи. Да ли можда можемо нешто да променимо? То вероватно нико не зна. Нажалост, пропустили смо неке добре шансе, велике шансе, крајем 19. и почетком 20. века. Могуће да смо могли нешто другачије да урадимо и у време Другог светског рата. Нисмо. После је већ било касно, а деведесете су биле само ’велико финале’ нашег историјског пута. Сад се то ’велико финале’ ближи завршници, ”фото финишу” који ће ”ударити печат” на историјски пут српског народа. Како ће то на крају изгледати, остаје да се види, али, објективно, карте су нам прилично лоше. Не толико ”црне” као 1914, 1941, 1991, али лоше свакако. Е сад, има и оних играча који умеју нешто да направе и са лошим картама. Штета је само што Срби, углавном, никада нису били познати као велики играчи..То нам, нажалост, никад није била национална особина..
ФБ профил Јелене Вукоичић
