Када се изузму сви хејтери, тролови, флејмери, и остали негативци на друштвеним мрежама, већи део корисника ипак представљају особе које би требало да имају способност да воде нормалне и квалитетне дискусије. Ипак, из више разлога квалитетне дискусије, које врло брзо не прерасту у отворен сукоб и вређање, су веома ретка појава на друштвеним мрежама.
Први разлог за то је превелика слобода коју себи дају готово сви корисници друштвених мрежа у непосредном обраћању са другим особама. Повод за ову слободу без одговорности је у чињеници да се већина корисника осећа заштићено иза својих екрана. Већина корисника интернета не зна, или ако зна, занемарује чињеницу да не постоји апсолутна анонимност на интернету. Сви трагови нашег кретања на интернету се бележе захваљујући подацима које сами остављамо о себи, почевши од ИП адресе, преко мејлова, до фотографија и других личних података. Сваком мало бољем хакеру не представља нарочити труд да за кратко време утврди ко заиста стоји иза неког ник нејма на Твитеру или лажног профила на Фејсбуку или некој другој мрежи.
Други разлог је наш карактер. И поред најбољег васпитања које појединци понесу из сопствене породице, темперамент југа, коме генерално припадамо као народ, у многоме дефинише наш наступ на интернету. Овде ћу навести само један пример. Учествовао сам на једном форуму Лужичких Срба неколико година. Лужичани се по менталитету и темпераменту практично не разликују од Немаца. То што припадају једној националној мањини, која носи исто име као и Срби на Балкану, не чини их ближим балканским Србима. Након сазнања балканских Срба за постојање Лужичана, мноштво интернет корисника из Србије се регистровало на тај форум Лужичких Срба. То је био културни шок за Лужичане. На форуму који је био устаљеног темпа и уобичајених садржаја блиских Лужичанима, наједном су покренуте теме о ратовима на Балкану, о Николи Тесли, о сукобу Срба и Хрвата, о Цару Душану, о Путину и итд. Лужичани су то све толерисали једно време а затим су почели да санкционишу „варваре“ са југа. На моје упорно упозоравање балканских Срба да ће таквим наступом само изазвати презир и направити лош маркетинг, мало ко је реаговао. Убрзо су Лужичани затворили форум за све ИП адресе које долазе са Балкана. На крају ми је један од модератора рекао дословно следеће:
„Можда ми и јесмо неки далеки рођаци, али нама су по менталитету ближи Словенци, и Немци. Оваквим наступом одбијате и оне који би вам можда помогли.“
Трећи разлог је васпитање. Неваспитане особе, ма колико биле интелигентне, не могу водити конструктиван дијалог. Уважавање саговорника, и поштовање ставова и самог саговорника без обзира на наше слагање или неслагање, је основ било каквог дијалога. Ако нема узајамног поштовања, нема ни толеранције, а самим тим нема ни дијалога односно дискусије.
И последњи, четврти разлог за пропаст сваке добре дискусије је наша склоност ка етикетирању. Оптуживање и квалификације саговорника уместо дискусије на одређену тему је бољка не само друштвених мрежа у Србији него генерално целог друштва. Покушај да се други дефинише на пречац, доводи до лепљења етикета, које често са реалношћу немају никакве везе. Тако није неуобичајено да неко ко нема екстреман став од екстремиста добије неколико међусобно искључивих етикета, рецимо да је националиста и издајник, да је левичар и десничар, да је тоталитариста и либерал.
Дакле, да би дискусија била успешна на друштвеним мрежама, морамо пре свега желети да кроз ту дискусију нешто научимо и о теми саме дискусије и о њеним учесницима. Да бисмо заиста нешто научили, дискусија мора бити квалитетна и конструктивна. А да би таква дискусија била саговорнике не смемо етикетирати, омаловажавати, већ уважавати и саслушати. Критиковати ставове а не особу која их износи. Износити контрааргументе ако их имамо а не изврдавати дискусију разним каламбурима, увредама, етикетама, и јефтиним софизмима. Наравно ово важи само у случају ако желимо да учествујемо у конструктивној дискусији и нешто научимо.
РТВ
